Devetu umetnost, tj.strip obično vezuju za mladju populaciju, ali je namenjen svima. Malo fantazije, akcije je svakome dobrodošlo. Forma koju poseduje I njen jednostavni pristup lako dopire do čitaoca. Ali ta jednostavnost je samo prividna, jer deveta umetnost u sebi sadrži i prostor I vreme na papiru. Crtež daje potpuno novu dimenziju i uvek razgaljuje još više priču, upuštate se u dogodovštine svog omiljenog lika i dopuštate sebi neverovatne maštarije. Svaka priča ima svoj specifičan ritam, dramski elementi su jedna od ključnih stvari u stripu. Posebnu pažnja se posvećuje upravo crtežu, koji nosi deo priče, vizuelni deo pripovedanja tako postaje vodič kroz dramatične dogadjaje u samom scenariju. Oni koji čitaju stripove će vam pre svega reći da je to jako zabavno.
Strip kakvog danas poznajemo se pojavljuje u 19.veku a danas su najznačajnije francusko-belgijska scena, Japan i SAD. Kako je došlo do popularizacije ove umetnosti, nastala je ekspanzija superheroja na američkom tržištu i izuzetno popularnih mangi u Japanu. U svakom od njih se prepliće uticaj stvarnog, društvenog uticaja I nadrealne, mitske dimenzije koja je jedna vrsta vremenske mašine.
O stripu uopšte, ljubavi prema istom pričali smo sa Pavlom Zelićem, jednim od autora stripa “Družina Dardaneli.” Aktivan je i u pisanju priča u domenu fantastike, član je društva ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić.”
foto: Duško Petrović
Odakle ljubav prema stripu i naučnoj fantastici? Koliko je potrebno izmestiti se iz stvarnosti i pisati o fantastičnim bićima i događajima?
U doba kada sam tek sricao prva slova, krajem 80-ih godina prošlog veka, stripova je bilo svuda, čak bih mogao da kažem kako sam naučio da čitam listajući Tarzana, Zagora, Asteriksa… A nekako prateći moje sazrevanje, i stripovi su “odrastali”, pa sam ubrzo prešao na mnogo zahtevnija štiva kao što su Dilan Dog, Inkal ili američke grafičke novele… i nikada nisam prestao da ih čitam. Fantastika se nekako spontano nadovezala jer je u pomenuto doba bilo tušta i tma odličnih izdanja prevedenih aktuelnih dela Science Fiction-a, natprirodnog horora i epske fantastike, a u sušnoj deceniji koja je sledila sam se lako prebacio na čitanje u originalu. Izmestiti se u neki iščašeni milje nije uopšte teško, čak je na neki način jednostavnije od pisanja o temema iz istorije, gde uvek uzimate u obzir mali milion fiksnih parametara, dok u svetu fantastike pravila formira skoro isključivo sam pisac. Pre svega, jako je zabavno.
Kako ste dospeli u svet stripa?
Godinama sam “koketirao”, kibicujući sa strane kao strip kritičar u brojnim časopisima, za šta sam nagrađen i plaketom, pa zatim i prvom mestom za nagradu „Mladi teoretičar stripa“ na IX i XI Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu 2007. i 2009. godine. U nekom trenutku sam se osetio spremnim da usavršenu veštinu pričanja priča prebacim u drugi medij, a kako na našoj strip sceni hronično nedostaje scenarista, lako sam našao “posao”.
crtež: Dragan Paunović “Družina Dardaneli”
Kako je potekla ideja za scenario „Družine Dardaneli?” Junaci tog stripa su toliko raznoliki i vrlo je zanimljiv njihov spoj. Koji je glavni motiv za to?
Inicijativa je pokrenuta vezano za do sada nerealizovani strip časopis “Dinamit” koji je imao koncept obnavljanja starih srpskih strip junaka, a moja stara ideja o domaćoj verziji “Lige izuzetnih džentlmena” Alana Mura se tu lepo uklapala. Upoznao sam izuzetnog likovnog i strip umetnika Dragana Paunovića upravo zahvaljujući ovom inicijalnom projektu, a iako smo obojica angažovani i na drugim delima: on na trotomnoj strip adaptaciji hit romana “Konstantinovo raskršće” Dejana Stojiljovića, a ja na mom romanu “Peščana hronika” koji uskoro izlazi iz štampe, “Dardaneli” su ostali naše dete i jedva čekam da u toku ove godine, prvi album dobije i novog, zrelijeg i još ambicioznijeg brata. Osnovni zamajac priče je bio da junake naše i evropske književnosti stavim u novu priču koja bi osvetlila iz sasvim drugog ugla.
Čitajući isti strip stiče se utisak potpuno nove i drugačije epohe koju ste pokušali da dočarate. Dok ste pisali scenario da li ste se i kome obraćali, ko su oni kojima je takva dekonstrukcija epohe posebno zanimljiva?
“Družina Dardaneli” pre svega pripada žanru alternativne istorije, koji je izuzetno popularan na francusko-belgijskoj strip sceni, ali i širom sveta. U mom pristupu postoji element “pustih snova”, jedne izmaštane prošlosti, kraja 19. veka u kojem je Srbija napredna i uspešna država kojoj zavide. A zadatak junaka mog stripa je da ne dozvole da nam se prava, strašna verzija istorije nikada ne dogodi. Pokušao sam da napravim onu najtežu kategoriju, delo zanimljivo svima, od klinaca koji će uživati u dinamici priče i direktnoj ekpresivnosti crteža, do starijih čitaoca koji će pohvatati i one suptilnije reference i momente.
“Družina Dardaneli- poljubac leptirice”
Tehnologija je jedan od jačih motiva samog stripa, kako je njeno uvođenje uticalo na razvoj likova?
Drugi podžanr naučne fantastike koji je zastupljen u mom stripu je stimpank. Svi ti dirižabli, leteći bicikli, vozovi-bušilice i slično su tu kao omaž tom vizuelno izuzetno atraktivnom pravcu, ali tehnička čudesa su ipak pre svega samo sredstvo likovima da što brže stignu od tačke A do tačke B, i u kontekstu sveta u kojem se kreću, uzimaju se zdravo za gotovo. Drugi fantastični motiv koji možda ima veći uticaj je srpska folklorna fantastika oličena u vampirima, nimalo nalik onima iz anglosaksonske književnosti i filma, koja od “Drakule” do “Sumraka” uporno uspeva da zaboravi na mnogo zanimljivije izvorne mitove i legende o ovim bićima.
Kako ste došli na ideju da oživite junake nekih od najpoznatijih romana 19. i 20. veka i koje ste glavne njihove osobine uzeli da razradite u stripu “Družina Dardaneli?”
Činjenica je da sam želeo instant prepozatljivost pa su tu zato Koštana, Vronski, Karađoz… ali sam takođe imao i prilično striktnu podelu uloga, kakvi su pozitivci i negativci i zašto i onda sam tražio likove koji se u to uklapaju… Naravno, pošao sam od osnovnih karakteristika opisanih u romanima odakle ovi likovi potiču, a onda ih nadogradio na suštinski logičan, ali možda ne toliko očigledan način. Dobio sam dosta zamerki zašto su recimo Old Šeterhend ili Jozef K. na strani zla, ali ništa nije tako crno-belo kao što se možda čini na prvo čitanje, a takođe planiram da dosta otvorenih pitanja, naročito vezano za karakterizaciju rešim u nastavku „Družina Dardaneli: ubistvo na Svetskoj izložbi” gde ću konačno otkriti šta se dešavalo sa svakim od njih od kraja originalnog dela do pojavljivanja u prvom delu stripa.
Objavili ste i zbirku priča “Poslednja velika avantura” koja je u stvari zbir svih vaših priča koje ste objavljivali u književnim časopisima. Koji je bio motiv za naslov knjige i da li je postojao odabir priča koje bi pokazale neku celinu?
Ova zbirka je objavljena kao jedan od pobedničkih rukopisa na konkursu za ediciju „Prva knjiga” Matice srpske 2009. godine, a naslov duguje jednoj od priča, koji u ovom kontekstu znači i neko moje opraštanje sa avanturama u kratkoj formi i prelazak na roman i neke manje žanrovske teme. Ipak, i dalje me sve to vuče, pa sam i posle te zbirke napisao desetak uspelih priča koje sam posejao po Politici, NIN-u, Letopisu Matice srpske… Iako je odabir prosto predstavljao ono najbolje što sam do tada napisao, ipak se pokazalo da postoji ta neka linija osnovnog motiva izgubljenje nevinosti u kontaktu sa zlom, neretko smeštene u istorijske okolonosti i egzotične predele.
“Peščana Hronika”
U tim pričama su likovi većinom deca, u nekim realnim pa i fantastičnim situacijama često u sukobu dobra i zla. Podseća na omaž detinjstvu?
Pisanje o deci nije nimalo lako, ali je glavni razlog što ih (zlo)upotrebljavam u svom pisanju, je činjenica da je gubitak te dečje naivnosti takođe povezan i sa sve prisutnijim skepticizmom odraslih. I kada u malom manevarskom prostoru treba da uverim moje junake u neverovatne situacije u koje ih bacam, lakše je da to budu deca koja su mnogo prijemčiviji receptori za onostrano. Sve pomenuto sam razrađivao i u romanu „Peščana hronika” u kojem sam se čak odvažio i na direktna pretakanja iz ličnih dečačkih iskustava.
Vrlo je zanimljiv stil koji koristite u pričama, gotovo da ostavljate prostor u kratkim rečenicama da čitalac bude aktivan tokom čitanja? Postoji li ta namera?
Većina mojih priča je pisana za ove i one književne konkurse na kojima postoje striktna ograničenja dužine. A meni uvek priča prešiša taj limit, pa onda moram da odbacujem sve viškove… Mada, u tom procesu zaista shvatim da su neke stvari, recimo opisi inače dobro poznatih stvari, situacija pa čak i pojedinih likova nepotrebni. Čitalac može da posegne u bazu pročitanog i odgledanog i sam u glavi dopiše izgled džungle, kafane ili Džonija Vajsmilera, a ako je aktivnije uključen u to „dopisivanje” na neki način se čak i više unese u čitanje.
Da li imate omiljenog strip junaka i kako biste u jednoj rečenici privukli ljude da pročitaju strip “Družina Dardaneli?”
Van mog sopstvenog dela, postoji čitav panteon genijalnih heroja i antiheroja u čijim pričama uživam, dok bih kao ličnog favorita među mojom usvojenom “decom” u “Družini Dardaneli” odabrao Dobrog vojnika Švejka. Pročitajte knjige Jaroslava Hašeka i otkrijte zašto. A ukratko, ako želite avanturu, misteriju, akciju, fantastiku, stravu i užas, i junake dosadne lektire ubačene naglavce u tu vrelu mešavinu otvorite moj strip i otkrijte jedan sasvim nov i uzbudjljiv svet.
Šta mladi mogu da nauče iz stripova i zašto ih čitati?
Kao što rekoh na početku, mogu da nauče da čitaju, pa zatim i sve ostalo. Jedan od mojih omiljenih serijala: “Marti Misterija” ima koncept u kojem se pored uzbudljivog zapleta uvek podmeće i nekoliko “kukavičjih jaja”, edukativnih segmenata čiste, ali atraktivne i vizuelne faktografije. Pored toga, stripovi nam, kao i najbolji filmovi, nude primere vizuelnog pripovedanja koje podučava i rafinira ukus konzumenta. U današnjem svetu gde je opseg interesovanja limitiran na klipove do jednog minuta trajanja, vredi se potruditi i produžiti tu koncentraciju na bar koji sat uživanja u pravoj, pa još i lepo ilustrovanoj priči. A kada to apsolvirate, onda ni knjige nisu tako strašne.
Jelena Aleksić
infokreacija 