Друга страна медаље
Сцена прва:
Девојчица улази у аутобус. Има шарене хеланке, јакну чији рукави откривају да је макар два броја мања и патике, чији су конци попуцали на петама. Две девојчице стоје иза ње и смеју се. Једна од њих вади свој нови паметни телефон, који је далеко већи од шаке која га држи. Слика. Качи на друштвену мрежу са подсмехом. Чека и броји лајкове.
Сцена друга:
Мали Ром стоји на ћошку пекаре. Стрпљиво чека да неко убаци динар у кутију. Жена пролази, убацује новчаницу од 100 динара. Дечак узима новац, утрчава у пекару и купује сендвич. Излази, дели сендвич са млађим братом, који стоји на другом ћошку пекаре.
Сцена трећа:
Тржни центар. Једном брату је потребан нови телефон. Родитељи улазе, траже заједно са њим најновији модел. Други брат се љути, жели и он нови модел. Настаје свађа, родитељи их раздвајају.
Сцена четврта:
Студентски град. Омладина улази у аутобус. Међу њима је црнац. Седа на место поред старије госпође. Госпођа окреће главу на другу страну. Неколико минута касније, госпођа пада у несвест. Црнац вади флашицу воде из ранца, полива је, и излази са њом из аутобуса. На први поглед, у питању је представа. Редитељи смо сви ми. Представа се одиграва свуда око нас, сваког дана. Стицајем чудних околности, постали смо жртве предрасуда. Када видимо гојазну особу, видимо само оно што носи на себи, а не у себи. Приписујемо некакав очекиван и баналан одговор, као на пример тај, да она нема меру у храни. А можда је преживела неки страшан догађај, можда болује од нечега. Када видимо Роме, за њих се одмах везују предрасуде – да краду, да се не купају, да су неписмени. А реците ми, када неко од наших комшија украде, јесмо ли сви лопови? Када се неко од наших познаника не купа, јесмо ли сви прљави? Када неко са завршеном средњом школом напише „не могу“ заједно, јесмо ли сви неписмени? Зар нам могу боја коже, висина, изглед, дијалекат којим неко говори рећи нешто важно о човеку? Може ли нам количина новца и скупа одећа рећи шта тај човек осећа, да ли је заиста срећан, чега се плаши, да ли би помогао човеку у невољи? Наш најважнији задатак јесте да се ослободимо генерализација. Да их избацимо из употребе. Сваки човек је прича за себе и његова вредност дефинисана је оним што носи у себи, а не околностима које га окружују.Постоји једна прича на интернету, непознатог аутора, са јако важном поруком. Каже следеће:
Млади брачни пар се уселио у тек купљену кућу. Следећег јутра, жена погледа кроз прозор и спази комшиницу како шири веш на свом балкону. “Како јој је прљав веш! Не могу да верујем. Па исто као да га није ни опрала”, рекла је. “Можда јој је потребан други прашак, а можда уопште и не зна да пере, јадница.”
Муж је ћутке посматрао и ништа није коментарисао. Али сваки пут кад је комшиница ширила веш, падали би исти коментари.
Месец дана касније, жена је била у чуду кад је видела да је комшиницин веш чист као снег.
Рече мужу: “Погледај, коначно је научила да пере. Ко ли ју је само научио?!”
Муж јој одговори: “Нико! Ја сам опрао наше прозоре.”
Пре него што уперите прстом у некога, а затим га прозовете у коментару на интернету, оперите своје прозоре. И сетите се да, када посматрате другог човека и процењујете га, кључно питање није ко је он, већ ко сте ви.
infokreacija 